петак, 20. септембар 2019.

VERA JE ŠESTO ČULO


"Za nekoliko trenutaka, ona je jako ogladnela. I tako otišla je za-za sto… A deca su ostavila neku ovsenu kašu u tanjiru. I ona je stavila ovsenu kašu u kašiku, i pojela je, i malo je zagrizla tost. Pomislila je: „Pa, kao i obično, povratiću to, možda u par minuta.” I tako je ona nastavila. Sledeća stvar, sve je bilo u redu. Nastavila je… Ozdravila je. Onda je ona nastavila i probala ponovo. Sve je bilo u redu. Tada je ona zaista imala gastronomski jubilej. Nastavila je i ispekla je par jaja, veliki komad slanine, popila je šolju kafe, i stvarno je jela. Nastavila je još malo sa pranjem suđa. Tada je ustala na svoje noge. Osećala se dobro. Podigla je svoje ruke i počela slaviti Boga, trčala je ulicom; išla je da kaže svojoj sestri šta se dogodilo. Kada je stigla tamo, ta mala žena je šetala kućom tresući plahtu što je jače mogla. Rekla je: „Pa, u čemu je stvar, sestro?” Rekla je: „Pogledaj, ta stvar je otpala sa mog vrata. Ne mogu je pronaći u plahti. Ne mogu je uopšte nigde pronaći.” To je nestalo.
Šta je to bilo? Jer su se one držale tog šestog čula Reči Božije koje neće prihvatiti „ne” kao odgovor. One su došle na sastanak oko dva meseca nakon toga, obe, pokazale su mi kako su bile isceljene i sve. Šta je to bilo? Šesto čulo, to šesto čulo, to čulo moći, ta stvar ih je oslobodila. Ne zato što sam ja molio, nego jer su one verovale. To je tačno. To je to učinilo." WMB

уторак, 17. јул 2018.

VEROVATI BOGU

Kada mi je doktor rekao, „Jedan zalogaj čvrste hrane će te ubiti.” Kada sam privukao... Moja majka sedi ovde kao svedok. Oni su mi davali ječmenu vodu i proceđeni sok od suvih šljiva; živeo sam na tome godinu dana, skoro. Oni su rekli, „Pa, jedan zalogaj čvrste hrane će ga ubiti.”
Počeo sam da čitam Bibliju, i našao sam Boga, u mojoj duši. Čitao sam tamo gde je bilo rečeno, „Sve za šta se molite i što zamolite, verujte da ste već dobili i biće vam.”

Nikada nije bila izgovorena molitva za našim stolom. Sećam se tate sedeći na uglu tamo. „Možemo li se moliti?” Mama me je pogledala i počela da plače. I tata nije znao šta da radi.
Rekao sam, „Bože!” Imao sam Bibliju ležeći na stolu. Rekao sam, „Ako umrem, ja dolazim Kući, verujući Tebi. Tvoja Reč je ovo rekla. Ja moram da ili uzmem u obzir šta je doktor rekao, ili da uzmem u obzir šta si Ti rekao. Ja sam uzeo njegovu reč godinu dana i nije mi bolje; gore mi je. Ja neću uzeti u obzir šta je on rekao, nikada više. Ja uzimam u obzir šta si Ti rekao.” I ja sam se pomolio za hranu.

Imali smo pasulj, i kukuruzni hleb, i luk. Ja sam uzeo punu činiju toga, počeo sam da jedem. Prvi zalogaj koji je otišao u moj stomak, gotovo me je ubio. Morao sam da držim moju ruku preko mojih usta, da se to ne bi vratilo. I to bi se vraćalo, i ja bih ga progutao, vratilo bi se, ja bih to progutao. Ja sam uzeo u obzir šta je Bog rekao o tome, ne šta sam ja osećao; to me je peklo.
Izašao sam na ulicu, i hodao sam ulicom ovako, voda je curila iz mojih usta. Rekao je, „Kako se osećaš, Billy?”
Rekao sam, „Predivno!”


Dani su prolazili, nedelje su prolazile; još uvek hodajući, stojeći dole u jarku, sa mojim stomakom ovako, držeći moju ruku ovako. Tapkajući ovako; pevajući, „Oh, kako ja volim Isusa!” Povraćao bih, bacio nešto zemlje preko toga; uzvikujući, „Oh, kako ja volim Isusa.” Upravo podrigujući tu hranu, vraćajući se, tako ošamućen da sam jedva mogao raditi.
Rekao je, „Kako se osećaš ovog jutra? Billy, jesi li bolestan?”
Rekao sam, „Ne. Osećam se predivno.”
Onda, kasnije kada sam svedočio, neko je rekao, „Ti si onda lagao.”
Rekao sam, „Ne, nikada. Ja nisam govorio o ovim čulima ovde u telu; ona su mrtva. Ja verujem Hristu za moje...” Rekao sam, „Ja sam uzeo šta je On rekao, i osećao sam se predivno u vezi toga.”

Tu ste vi. Ne uzimajte u obzir vaše sopstveno telo. Ne uzimajte u obzir bolesti, jer one su od đavola. Tačno. Uzmite u obzir Božije obećanje." WMB

Pročitaj više
http://www.messagehub.info/sr/read.do?ref_num=52-0224

субота, 13. јануар 2018.

POSLANICA JEVREJIMA 6 GLAVA



I dakle, On je dobar Bog. Ako želite određene stvari na svoj način, znate, Bog je dovoljno dobar da to učini. On vas voli činiti sretnima. On to želi. On, On je ljubav i Njegova velika ljubav Ga primorava da čak ponekad odstupi da biste vi imali stvari koje želite.
Pogledajte Tomu nakon uskrsnuća. Toma nije hteo verovati. O, on danas ima mnogo dece. Ali Toma je rekao: “Ne. Ne. Ja ću morati imati nekakav dokaz. Moraću staviti svoju ruku u Njegov bok i u Njegov...svoje prste ovde u Njegove ruke pre nego što poverujem To. Nije me briga šta kažete.” Vidite, on je upravo tada bio potpuno izvan reda Pisma. Trebali biste To verovati. Zato je on rekao: “Ja moram imati nekakav dokaz da se To dokaže.”
I Isus se pojavio, On je dobar: “Dođi Tomo, ako je to ono što želiš, pa, evo. Evo ti.”
Takvi smo mi. Kažemo: “Gospode, ja moram govoriti u jezicima. Ja-Ja moram vikati. Moram...”
“O, samo napred, dopustiću ti da to imaš.” On je dobar.
Dakle, on je stavio svoju ruku u Njegov bok pa je rekao: “O, to je moj Gospod i moj Bog.”
On je rekao: “Sada Tomo veruješ jer si video. Ali koliko veća je njihova nagrada koji nemaju dokaz a ipak To veruju!” Eto. Dotle moramo doći. “Koliko veća je njihova nagrada koji nisu ništa videli ali ipak To veruju.” To je čin vere, da To prihvatamo.

http://www.messagehub.info/sr/read.do?ref_num=57-0915M

уторак, 5. септембар 2017.

VERA JE NAŠA POBEDA

Nedavno u Dorbanu, u Južnoj Africi, ja sam se molio, i oni su doveli jednu osobu na binu. A vi znate tu priču; ja sam ovde to ispričao mnogima. Kako je tamo bili jedna žena isceljenja, a bila je muslimanka, a upravo ih je bilo tako mnogo iz svakog plemena, bilo je tamo oko dvadeset plemena ili i više. I onda kada smo stigli do jednog dečaka, koji je bio rođen hendikepiran i hodao na rukama. A kada je Sveti Duh počeo da mu govori, (on je bio Zulu.), i kada je Sveti Duh počeo da govori, i rekao tom čoveku, jednom afričkom Hotentotu, nije čak znao koja je desna a koja leva ruka, a čak mu je rekao i ko je bio. Oni su se podigli, a nadrilekari vračari su vračali. “Kakva je ovo nova stvar?” rekli su. A poglavice, koji su bili hlađeni lepezama, zaustavili su lepeze.
A rekao sam: “U kolibi u kojoj živiš, tamo je slika moga Gospoda kako visi na zidu.” A otac i majka skroz negde iz mase, među hiljadama i hiljadama ljudi, ustali su i rekli su da je to istina.

I ja sam rekao: “Ti takođe imaš brata, koji je jahao na žutoj kozi ili psu, i povredio je svoju nogu, i on hoda pomoću štaka, i on je prisutan na skupu. Ali njegova vera, je upravo sada nadvladala, i on je isceljen.” Onda, zašto? To ga je šokiralo, jer belac koji čak nije znao njegov jezik, mogao mu je reći ko je bio, i šta se desilo. Kakva je to bila sila? 

A dečak je to čuo preko prevodioca, odbacio je svoje štake, i eno ga kako skače i juri od sreće. A kada je njegov brat, koji nije znao koja je leva a koja desna ruka, a mislio je da ja želim da ga navedem da igra, taj domorodački ples, pošto je video kako mu brat trči i skače, to je uticalo na njega, i on se probio kroz barijere greha nevere. I ja sam pogledao nazad, i došla je vizija, koja mu je rekla da stane na noge; bio je isceljen. A dečak, čak bez dovoljno inteligencije, sa umom koji bi razumeo šta sam ja rekao, kao što mu je to prevodilac rekao. Imao je jedan lanac oko vrata, i ja sam ga uhvatio za lanac, i rekao: “Isus Hrist te isceljuje, ustani.”

Taj dečak, koji je bio rođen kao hendikepiran, stao je na svoje noge, i ne samo to već i pri zdravoj pameti, a suze su mu curile dole po njegovom crnom stomaku. A Slava Božija se spustila na to mesto, dok dvadeset pet hiljada sirovih pagana nije bilo isceljeno u jednom danu.
Šta su oni učinili? Sledećeg jutra, sedeo sam pored prozora, nakon što je došao gradonačelnik, rekao je: “Pogledaj kroz prozor; imamo iznenađenje.”

A sledećeg jutra, došlo je sedam velikih volovskih kola punih štaka, invalidskih kolica, i ostalih stvari; hodajući niz-idući niz ulicu, sa ljudima koji su bili u njima samo veče ranije, idući niz ulicu, i iz plemena Zulu, Šungaji, Buzutos, Kozitas, i sva raznorazna plemena koja bi ratovala jedna sa drugim, bili su u miru, jedan pored drugog, pevajući: “Sve Je Moguće, Samo Veruj,” na njihovom plemenskom jeziku.

Udaljio sam se od prozora, i podigao svoje ruke u vazduh, i odvratio nazad: “Divna milost, kako milozvučna, grešnog me spasila.” 

To je bio najveličanstveni prizor, što su moje oči ikada videle, sve dok onda nisam video Gospoda u viziji.

Pročitaj više
http://www.messagehub.info/sr/read.do?ref_num=58-1004
 

петак, 14. јул 2017.

ISCELJENJE FLORENS NAJTINGEJL



Tokom meseca januar 1950. godine brat Branham i brat F.F. Bosfort su održavali skupove u Hjustonu,  Teksas. Iste večeri kada je bila uslikana fotografija brata Branhama, na kojoj se pojavio oreol nad njegovom glavom, brat Bosfort je pokazao bratu Branhamu sliku jedne dame. Uz to je bilo priloženo i pismo i avionska karta od Florens Najtingejl iz Durbana u Južnoj Africi, dalja rođaka Florens Najtingejl koja je osnovala Crveni Krst. Ona je bila jedva jedan skelet, i potsećala ih je na Džordžju Karter, mladu ženu iz Majltauna u Indijani, koja je bila u sličnom stanju pre nego što je primila isceljenje. Skoro devet godina ležala je na leđima sa tuberkulozom i jedva da je imala dvadeset kilograma u vreme kada se brat Branham molio za nju. Ova Florens Najtingejl iz Durbana je bolovala od raka na ulasku u želudac što je činilo da ona umire od gladi. Imala je oko dvadeset pet kila. Hranili su je kroz vene glukozom, sve dok to više nije bilo moguće. Čuvši za brata Branhama, plakala je za njim da dođe i da se moli za nju. Tako da mu je pisala da dođe, i poslala je svoju sliku sa avionskom kartom.

To veče u Hjustonu, oni su se molili za Florens Najtingejl, obećavajući Bogu da ako je On isceli i potpuno ozdravi, uzeće to kao nagoveštaj od Boga da treba da idu u Južnu Afriku. Osam nedelja ranije, Branhamova grupa se spustila u Engleskoj na putu za Finsku. Kralj Engleske je poslao putem telegrama zahtev bratu Branhamu da dođe i da se moli za njega. Kada je skupina brata Branhama sišla sa aviona, ime Vilijama Branhama je bilo prozvano sa razglasnog zvučnika. Florens Najtingejl je stigla na aerodrom upravo samo petnaest minuta ranije, a oni koji su bili sa njom uputili ovaj poziv bratu Branhamu da dođe brzo, jer su mislili da ona umire. Mesto je bilo toliko ispunjeno da su oni obavešteni da stupe sa njim u vezu u Pikadili Hotelu. Bilo je to učinjeno i bilo je sređeno da on dođe u njen hotel.

Bio je to jedan od tih maglovitih aprilskih dana kada su se oni dovezli do hotela gde je ona odsela. Niko u toj grupi nije nikada video ljudsko biće u tako jadnom stanju kao što je bila ta žena u sobi. Bila je toliko mršava da joj se koža prilepila za kosti. U srcu su osetili saosećanje. Florens Najtingejl je jedva mogla da govori dok su joj suze tekle niz obraze, jer je imala jake bolove.

Oni su svi, uključujući i propovednika Engleske crkve kao i njene medicinske sestre, kleknuli i počeli da se mole za nju. Čim su se oni počeli molitvu, golub je sleteo na prozor i ostao miran gledajući unutra i počeo je da guče. Nakon molitve, kada je brat Branham rekao: “Amen,” golub je odleteo.

Propovednik je počeo da govori: “Da li si video tog goluba?”

Pre nego što je završio pitanje, Duh Gospodnji se pokrenuo nad bratom Branhamom da bi rekao ove reči: “Tako kaže Gospod, ti ćeš sestro ostati živa.”

Osam meseci nakon što se brat Branham u Engleskoj molio za Florens Najtingejl, dobio je jednu drugu fotografiju od nje. U to vreme ona je bila savršena slika zdrave osobe i imala je 65 kilograma. On je obećao Bogu, a sada je bio ubeđen da treba da ide u Južnu Afriku. Bog ga je pozvao u Južnu Afriku i sada njegova je želja da bude blagoslov ljudima kojima je pozvan da služi.

Dok smo još bili u Johanesburgu, nedeljama pre nego što smo došli u Durban, brat Branham nam je rekao da će naš najveći skup biti u Durbanu. Uvek je govorio o Durbanu sa iščekivanjem da će biti učinjene velike stvari za Boga. Kasnije ćete u ovoj knjizi, naći izveštaj o skupu koji je tamo bio održan, najveći skupovi koji su ikada održani u Južnoj Africi. Nismo imali priliku da sretnemo Florens Najtingejl dok smo bili u Južnoj Africi, jer kako znamo sada živi u Engleskoj.