Cleveland Oh, 15.08.1950
Rekao sam: “Samo trenutak, brate.” Rekao sam: “Te vibracije ne znače ništa. To
samo ukaže na bolest. Vidiš? Da li veruješ ako ja zamolim Boga?”
Rekao je:
“Verujem od sveg srca.”
Ja sam se okrenuo, i ona je oslanjala svoje velike
jake noge nasuprot zida, i to samo šutala. I tamo je bila jedna klupa na kojoj
je neko sedeo. Ona je udarila glavom u to, i veliki komad kose je odleteo sa
njene glave, i krv je počela da curi, a klupa se raspala na komade. I ona je to
zgrabila, bacila, i ogulila malter sa zida, probila je…?… I ona je:
“Hee-hee-hee, hee-hee-hee.” Uistinu neobično smejanje. I samo je nastavljala.
I ja sam rekao: “Pa, nikada nisam video nešto tako.”
I ona se okrenula
oko sebe i pogledala na mene; rekla je: “William Branham-e, ti nemaš sa mnom
ništa. Ja sam je doveo ovamo.”
A čovek me je pogledao, i rekao: “Pa to su
prve reči koje je izgovorila za dve godine.” Rekao je: “Pa ona čak ne zna ni
svoje ime. Kako te ona poznaje?”
Rekao sam: “Slušaj brate. To nije ona. To
je đavo koji prepoznaje Božji dar. To je ono što to jeste.” Rekao sam: “On to
zna. I zna da mu je došlo vreme.”
Rekla je: “Ja sam je ovamo doveo. Ti sa mnom nemaš ništa.”
Rekao sam:
“Gospodine, da li verujete?”
Rekao je: “Od sveg srca.”
Rekao sam:
“Sotono, ja…” A ona je bila daleko od mene na pola puta ovog centralnog stuba.
Rekao sam: “Sotono, ovaj čovek je učinio sve što je mogao, i lekari i svi ostali
su učinili sve što su mogli. A ti si odlučio da držiš ovu ženu. Ali ja ti
zapovedam Isusom Hristom, Božjim Sinom, da izađeš iz te žene i da je napustiš.”
Ona je samo tamo ležala i dunula dva do tri puta.
