Bilo je i onih pisama koja su zahtevala Billovu osobnu pažnju. Do
sad je imao telegrame i pisma iz preko četristo velikih gradova širom
sveta u kojima su ga tražili da održi kampanje lečenja verom u
njihovim područjima. Naravno da je mogao prihvatiti samo delić
tih molbi. Svaku bi uključio u svoje molitve i tražio od Boga da ga
povede tamo gde treba ići. Njegovim rukovodiocima je bilo teško
planirati sastanke. Oni su želeli organizovati sastanke barem šest
meseci unapred. On je želeo biti fleksibilniji kako bi mogao slediti
vodjstvo Duha Svetoga u kratkom roku. Imao je prvi vikend u avgustu
organizovan u Campbellsvilleu u Kentuckyju. Nakon toga imao je nedelju
dana za pripremu za put u Nemačku. Njegova kampanja u Karlsruheu u
Nemačkoj počeće 15. avgusta.
Svake nedelje Bill je. takođe,
primao desetine telefonskih poziva, telegrama i pisama od ljudi koji su ga
tražili da dođe i lično se pomoli za njih. Ako bi poslali pismo, obično
bi priložili i povratnu avionsku kartu uz molbu. Nije bilo načina
da putuje i moli se za sve te ljude osobno. Da je pokušao, samo bi to
radio celo vreme. On se molio za svakoga od njih kad bi pročitao
njihova pisma i telegrame, i uvek je bio otvoren za mogućnost da ga Bog
može uputiti na poseban put.
Jednog dana proučavao je u svojoj
sobici kad su zidovi isčezli. Našao se kako stoji na pločniku gradske
ulice. Ni jedna od kuća oko njega nije izgledala poznato. Vrata bele
kuće su se otvorila i izišao je čovek s aktovkom. Čovek je hodao niz
stazu, otvorio vrata na drvenoj ogradi, prešao pločnik ispred Billa, ušao
u sivi auto i odvezao se.
Negde iza Billovog desnog ramena, anđeo Gospodnji je rekao: "Pogledaj s druge strane vrata." Otvorivši vrata, Bill je zapazio motiku na zemlji pokraj korita uzgojenog cveća. Anđeo je rekao: "Idi
k vratima. Srešćeš ženu odevenu u smeđi kaput gde plače jer je jako
zabrinuta za svog bolesnog dečaka. Zatraži da vidiš dečaka. Odvešće te
u spavaću sobu. Kad staviš svoj šešir na krevet, ona će ga premestiti
na vrh televizora. Pričekaj dok ne dođe žena odevena u crveni džemper i
sedne pokraj kreveta. Kad obe žene budu u sobi, onda položi ruke na
dečaka i reci: "Ovako govori Gospod, isceljen si."
Iznenada
se scena promenila. Sad se činilo da stoji na ulici i gleda kroz
prozor prodavnice mešovite robe. Veliki, karakterističan sat visio je
na zidu prodavnice. Bill je čuo škripav zvuk u ritmu. Okrenuvši se da
bi pronašao izvor, vidio je medicinsku sestru kako gura čoveka u
invalidskim kolicima sa škripavim točkovima. Biblija je ležala čoveku u
naručju. Anđeo je rekao: "Zapazi vreme." Bill je ponovno pogledao na sat, primetivši da je deset minuta do tri sata. Onda je anđeo rekao: "Reci čoveku da ustane i hoda." U tom trenutku vizija je prestala i Bill se vratio u svoju sobicu.
Poput
većine njegovih vizija, i ova je ostavila snažan utisak na njegov um.
Kao i ostala sećanja, Bill je znao da i ova mogu izblediti s
vremenom, te je odmah zapisao svaku scenu u svoju beležnicu sa vizijama.
Posle tri dana, dok je čitao svoju poštu, jedno pismo ga je dotaklo drugačije od drugih. Čovek iz Denvera
u Coloradu, koji je umirao od tuberkuloze, hteo je da Bill doleti u
Denver i pomoli se za njega. Iako je ovo pismo nalikovalo desetinama drugih
pisama koje je Bill pročitao u protekla tri dana, ovog puta Duh Sveti u
njemu je rekao: "Idi."
Odleteo je u Denver, uzeo
taksi do kuće čoveka i molio se za njega. Pošto je Bill imao nekoliko
sati prije polaska sledećeg aviona za Louisville u Kentuckyju,
odlučio je prošetati gradom. Nakon šetnje kroz desetine blokova u
stambenoj četvrti, čuo je kako se otvaraju vrata i video čoveka s
aktovkom gde izlazi iz bele kuće. Čovek u kući je rekao: "Doviđenja,
doktore."
"Nije li ovo čudno?" pomislio je Bill."Kao da sam ga
video negde pre." Doktor je prošao kroz vrata na beloj drvenoj
ogradi, ušao u sivu Ford limuzinu i odvezao se. To je spojilo sinapsu u
Billovom umu. Otišao je preko i otvorio vrata. Na zemlji je
ležala motika uz cvetnu gredicu, baš kao što je video u viziji pre
nekoliko dana. Prišao je vratima i pokucao. Mlada žena je otvorila vrata
samo toliko da može proviriti. Nosila je smeđi kaput, baš kao što je
anđeo rekao. Oči su joj bile crvene i vlažne.
"Zdravo," rekao je Bill dok je skidao šešir."Imate li bolesnog malog dečaka?"
Podigla je jednu obrvu i namrštila se. "Da, imam. Jeste li vi lekar?"
"Ne, gospođo. Ja sam propovednik. Zovem se Branham."
"Ne verujem da vas poznajem, g. Branham."
"Ja sam stranac u gradu. Moja služba je da se molim za bolesne, a Gospod me je uputio u vaš dom. Mogu li videti vašeg sina?"
Na
trenutak je razmišljala i onda, kao da kaže:"Zašto ne?" slegnula
ramenima i širom otvorila vrata. Pratio ju je u spavaću sobu gde je mali
dečak ležao i drhtao pod slojem pokrivača. Bill je bacio šešir na
navlaku za krevet, ispod nogu dečaka. Umesto da ga majka premesti na
vrh televizora, sela je na stolicu pokraj kreveta. Bill je pomislio: "Ne
smem ni jednom rečju spomenuti viziju. Moraću čekati dok sve ne
sedne na svoje mesto." Tako je pitao majku: "U čemu je problem s vašim
sinom?"
"Ima upalu pluća. Lekar kaže da je jako ozbiljno."
Nekoliko
minuta su razgovarali o stanju u kom se dečak nalazi, a onda je majka uzela
Billov šešir i stavila ga na vrh televizora. Bill je pomislio: "Dobro,
deo je rešen, ali i dalje se ne mogu moliti za dečaka." Uskoro je
starija žena, odevena u crveni džemper, ušla u sobu i sela. U isto
vreme, majka je ustala i napustila sobu! Bill je strpljivo čekao i
razgovarao s bakom dok se konačno majka nije vratila i sve bilo na istom
mestu kao u viziji.
Bill je rekao: "Ustanite, obe." I on
je ustao. Prišavši vrhu kreveta, položio je ruke na dete i rekao:
"Ovako govori Gospod: Isceljen si."
Dečak je pozvao majku i
raširio ruke. Ona je sela na rub kreveta i uzela ga. Stavila je obraz
njemu na čelo. Iznenađeno je pogledala: "Više nema temperaturu."
Vrativši
se na ulicu, Bill je uzalud tražio taksi. Bio je malo zabrinut jer je
propustio let te se žustro zaputio prema centru grada. Tražio je
prometnije raskršće kako bi mogao pronaći taksi. Konačno je došao
do reda trgovina. Ovo se nije činilo kao neko posebno mesto za čekanje
taksija. Ušao je u trgovinu mešovite robe da bi kupio nešto slatko. Dok je
plaćao na blagajni, zapazio je karakterističan sat na zidu. Bilo je deset
minuta do tri sata. Znao je da je na pravom mestu u pravo vreme. Čim
je izišao iz trgovine, čuo je škripav zvuk kojeg je očekivao. Medicinska
sestra je gurala čoveka u invalidskim kolicima po pločniku. Baš kao u
viziji, čovek u invalidskim kolicima imao je Bibliju u krilu.
Prišavši invalidu, Bill je pitao: "Verujete li tu Knjigu?"
Čvrstim glasom, čovek je odgovorio: "Da, zasigurno, verujem."
"Dobro, jer ta Knjiga sadrži reči večnog života. Jeste li ikada pročitali u njoj kako je Isus lečio bolesne?"
"Mnogo puta."
"Verujete li da On može učiniti isto danas?"
"Da, zasigurno, verujem."
"Onda u ime Gospoda Isusa Hrista, ustanite, jer ovako govori Gospod: Iscijeljen si."
Pomaknuvši
težinu prema napred i uhvativši se za naslone za ruke na invalidskim
kolicima, čovek je pokušao ustati. Prestrašena, medicinska sestra je
stavila ruku na njegovo rame i gurnula ga nazad. Protestovala je: "Ne
možete ustati. Ozledićete se."
"Ustanite," insistirao je Bill. "Držite me za reč."
"Ko si ti?" pitao je čovjek.
"To nije važno. Ustanite, gospodine, u ime Gospodnje."
Čovek
je gurnuo ruku medicinske sestre sa svog ramena i ustao. Onda nije samo
zakoračio, potrčao je. U tom trenutku, taksi je skrenuo na uglu i krenuo
prema njima. Bill mu je mahnuo i uskoro je jurio prema aerodromu.
Sledećeg dana stao je u gradsku bibloteku u Jeffersonvilleu da pročita denverske novine. Pronašao je članak kojeg je
tražio: "Tajanstveno isceljenje čoveka na ulici." Niko u Denveru nije
znao što se zaista dogodilo. Bill nije video smisao u tome da im kaže.
