VEZA IZMEĐU SEDAM CRKVENIH DOBA I SEDAM PEČATA

Jeffersonville In, 17.03.1963.

Kao kada sam ja nekad radio za željezničku kompaniju, i mi smo utovarili vagone sa konzervama i različitim stvarima iz fabrike konzervi i… Ali onda, pre nego što je vagon mogao biti zapečaćen, došao bi kontrolor, da proveri da li je vagon bio ispravno natovareno. Ako nije, prvi put kada bi se sa nečim sudario, sve bi se rasulo a stvari izlomile, a željeznička kompanija bi odgovarala za to. I taj kontrolor bi sve isproveravao, da bi ustanovio da li je sve ispravno na svom mestu. Ako to ne bi bilo, on bi zaustavio vagon. A zatim bi mi morali ponoviti ceo postupak, sve dok kontrolor ne bi bio zadovoljan. A zatim kada bi kontrolor bio zadovoljan, on bi zatvorio vrata. Kontrolor bi zatvorio vrata. I kontrolor bi udario pečat na njih, i zatim više niko ne bi mogao prelomiti pečat dok vagon ne bi stigao na njegovo odredište.

---------------------

To je ono što je Sveti Duh činio. Vidite? On ide i On kontroliše… To je razlog što ne možete imati te stvari i... Vi kažete, “Ja sam govorio u jezicima, i ja sam uzvikivao, i ja sam plesao u Duhu.” To nema nikakve veze sa Time. Vidite? Sveti Duh ispituje osobu sve dok On nije istinski zadovoljan i zna da su oni… Onda, su oni zapečaćeni za njihovo Večno odredište. Tamo ne postoji ništa što bi ikada moglo razlomiti taj Pečat.

Biblija (da li zapisujete vaše citate Pisma) , Efežanima 4:30, kažu: "Ne žalostite Svetog Duha Božijeg, sa kojim ste zapečaćeni do dana vašeg otkupljenja."

W. M. Branham

CRKVA ZAVEDENA SVETOM

Jeffersonville, Indiana, SAD, 28. juna 1959. godine

To me podseća na malu knjigu koju sam pročitao jednog dana u Kaliforniji, pre oko deset godina. Kupio sam je u jednoj staroj knjižari. Zaboravio sam ko je autor, samo mala knjiga od deset centi, ali imala je smisla, iako mi se činila šaljiva i lukava. Ali unutra sam pronašao nešto što mi je zvučalo kao Bog. I jedna od pričica je počelo ovako. 

Jednog jutra u jednom velikom kokošinjcu, bio je jedan mali petao koji je mislio da zna sve što se može znati. Zato on sleti na sanduk i udara po njemu svojim malim kljunom četiri ili pet puta, zamahne nazad svojom malom glavom i zakukuriče kao nikad do tad. A ostali, on je privukao njihovu pažnju, i rekao je: „Dame i gospodo ovog kokošinjca, želeo bih vam svima govoriti ovog jutra na temu jednog velikog obrazovnog programa koji smo upravo osmislili.“ Rekao je: “Moje je proučavanje zahtevalo mnogo znanja,“ dok je povlačio svoje male naočare preko svog kljuna. I rekao je: „Odlučio sam da se mi kokoši možemo poboljšati s više znanja.“ Dakle, mogu vam reći gde, ako budemo kopali i radili u određenom kavezu ili rupi, pronaći ćemo određeni vitamin koji će pomoći da bolje pevamo, da imamo lepše perje. I, oh, mogu vam reći kako možemo poboljšati sebe na mnogo različitih načina.“

I male kokice sa svojim malim crvenim krestama, one su samo kokodakale i rekle: „Nije li drag?“ I svakako su mu se divile. „O, on je tako briljantan petao.“ To me podseća na ovde neke propovednike sa seminara: „Tako sjajan čovek. Nema potrebe da ostanemo ovde s ostalim kokoškama, trebali bismo svi otići s njim.“

Dakle, pre nego je maleni završio svoj govor, bila je tu jedna druga mala kokoška koja nije imala tako sjajno perje, došla je trčeći s kraja kokošinjca i rekla: „Momci, samo trenutak. Upravo sam čula najnoviji izveštaj na radiju. Kokoškama je porasla cena za četiri centa po kili, svi sutra idemo na klanje. Od kakve vam je koristi vaše znanje?“

Brate, sve znanje koje možemo nagomilati, od kakve nam je koristi? Mi smo dva metra blata. Svi umiremo svakim centimetrom i svakom minutom. Naše znanje ne znači ništa. Želimo poznavati Njega. Ali oni to rade.

                                                                       Pročitaj ceo tekst