"Tog
popodneva sam otišao da se molim za bolesnu bebu. I pre nego sam otišao
od kuće, telefon je ponovo zazvonio i mali Josip je otrčao i podigao
slušalicu i rekao: “Tata, da li želiš da kažem ljudima da nisi kući?”
Vidite li kako greh izopačuje, kakva bi to porodica bila na kraju?
I. Jovanova 3.-ća glava i 21.-vi stih kaže: “Ako nas naša srca ne
osuđuju, onda imamo slobodu pred Bogom.” Ali ako nas srce osuđuje, kako
onda možemo imati slobodu pred Bogom? Mi znamo da dokle god imamo
neispoveđeni greh, On nas nikada neće čuti. To je tvrdo, ali crkvi su
potrebne takve stvari.
Onda sam počeo da se molim za tu
bebu. I kada sam počeo da polažem svoje ruke na nju, Gospod me je ukorio
i rekao: “Lagao si i nisi prikladan da se moliš za tu bebu.”
Okrenuo sam se prema čoveku; rekao sam: “Gospodine, sačekajte samo ovde. Moram nešto da ispravim.”
Pozvao sam advokata i sišao dole u kancelariju, pozvao sam ga unutra i
rekao sam: “Gospodine, lagao sam. Naveo sam i svoju ženu na laž; rekla
je da nisam bio kod kuće. A ja sam otrčao iza kuće. I ja sam to
ispovedio i rekao sam mu o tome.”
Došao je do mene i stavio ruke na
ramena, rekao je: “Brate Branhame, uvek sam imao u tebe poverenje, ali
sada ga imam više nego ikad. Čovek,” rekao je: “koji je voljan da
ispravi svoje greške…”
I rekao sam mu... rekao sam: “Počeo sam se
moliti za bebu a Gospod bi jednostavno doneo osudu u moje srce, jer sam
znao da sam loše postupio.”
Sutradan, žena je rekla: “Kuda ideš?”
Rekao sam: “U moju pećinu.”
William Branham